Dani tuge - Glava III nastavak

Prošlo je nekoliko dana od kada se poslednji put video sa Andjelom. Jedne večeri dolaze Andjela i Jovana kod njega.
- Mare imam dobru vest za tebe. Saznala sam
gde izlazi Boris.
- Gde? - nestrpljivo odmah upita Marko.
- Ne znam kako se zove kafić, ali pokazaću ti.
Jedna moja drugarica mi je sinoć rekla da ga
stalno vidjaju u toj rupi, kako je ona sama
rekla. Ona se nekad zabavljala sa nekim
Borisovim prijateljem, ali to je duga priča.
- Super, samo da pozovem Filipa i idemo.
- Koga? Filipa?
- Da. Zbog čega takva reakcija. Jeste li ti i Filip
u nekoj svadji?
- Pa nismo baš u svadji, ali nismo više zajedno.
- Nije mi ništa rekao. Od kada?
- Ima već petnaestak dana.
- Zašto mi nisi rekla prošli put?
- Nisam htela da te opterećujem i time, pored
svih ovih nevolja. Ali i dalje smo ostali dobri
prijatelji.
- To je dobro. Sad idite kući i čekajte da dodjemo
po vas.
Pošto je ispratio Andjelu i Jovanu, Marko uzima telefon i poziva Filipa.
- Brate, saznao sam gde se kreće Boris, krećemo
večeras.
- U redu, dolazim odmah kod tebe.
- Čekam te. Požuri, postajem nestrpljiv.
Došao je i taj dan. Marko je napokon bio na korak od toga da ostvari ono što je na grobu obećao Ivanu. Svi su se skupili. Andjela ih vodi do mesta gde je čula da Boris često dolazi.
- Evo, to je taj kafić. - pokazuje rukom preko
puta ulice, u pravcu kafića.
- Odlično, hvala ti puno. Ovo ti nikada neću za-
boraviti. Da ne biste bile u nekoj gužvi, sad
bežite kući.
Pošto su bili sigurni da su Andjela i Jovana najzad otišle, Marko i Filip polaze u kafić. Provera-vaju oružje. Sve je savršeno dobro i najzad kreću.
- Idemo Mare.
- Idemo. Budi iza mene. Pazi da nas neko ne
iznenadi.
- Važi.
Još na ulazu u kafić videli su ga unutra. Sedeo je sa nekim drugom, i... Kristinom. Marko nije prosto mogao da veruje da je to istina.
- Nije moguće! Zar ona to da mi uradi. Kako je
samo mogla? - vidno iznerviran reče Marko.
- Budi jak. Moramo da uradimo ovo zbog čega
smo došli.
- Daj, uradićemo to neki drugi put. - pokušavao
je Marko da odustane od akcije.
- Slušaj me dobro šta ću ti reći. Drugi put mo-
žda neće postojati. Sad ili nikad. Ti odluči.
- U redu. Ali pusti mene da sredim stvar.
- Šta ćeš uraditi?
- Pokušaću prvo da Kristinu izvedem odavde.
- Nemoj da reskiraš bez potrebe. Nije ona vre-
dna toga.
- Možda nije, ali ne znam šta ona traži ovde.
Možda nije došla svojom voljom.
- Dobro, ali ti odgovaraš za posledice.
- Ništa ne brini.
Ulaze unutra i prilaze stolu za kojim je sedeo Boris sa Kristinom. Kad ga je videla, Kristina je potpuno izgubila dah.
- ]ao ljubavi. Šta radiš? - ironično je upita
Marko.
- Ništa Mare. Pozvao me Boris da raščistimo
neke stvari.
- Koje stvari? Šta to ti imaš s njim?
- Šta se to tebe tiče? - ubacuje se Boris.
- Tiče me se i tebi ne moram da se pravdam,
kretenu jedan.
- Kome bre ti kretenu, mater ti tvoju.
U tom trenutku nastaje gužva. Marko i Filip vade pištolje i upiru ih u Borisa. Filip je bio pored Adama, Borisovog prijatelja, koji se sasvim slučajno zatekao tu u kafiću.
- Kristina, izadji iz kafića!
U trenutku kada polazi da izadje napolju, Boris je hvata za ruku.
- Gde si pošla? Ostaješ ovde!
Kad je video to, u Marku javio se bes. Drugom prilikom bi možda i ostao smiren, ali sada nije mogao. Pištoljem je udario Borisa u glavu. Ovaj je odmah ko pokošen pao na pod. Adam polazi da mu pomogne ali ga Filip sprečava u tome. I tako dok obojica leže na podu Marko i Filip im zadaju još nekoliko udaraca pištoljem u glavu.
- Dosta brate. Bežimo!
- Zar ih nećemo dokrajčiti?
- Ne sad. Ne ovako, ne mogu pred njom.
Kristina hajde s’a nama. Idemo!
- Neću! - počinje da plače.
- Pusti je brate, hajdemo.
- Vidi šta ste uradili? - i prilazi Borisu da vidi
kako je.
Pošto nije htela s njima, Marko i Filip polaze ka vratima. Nisu došli ni na pola puta kad Adam i Boris vade pištolje. U istom trenutku okreću se Filip i Marko, i pucaju. Sve se odigralo u deliću sekunde. Adam puca u Filipa i pogadja ga u desno rame. Prilikom pada Filip ispaljuje nekoliko metaka u Adama. U isto vreme Marko puca u Borisa, ali ovaj hvata Kristinu za ruku, privlači je ka sebi i metak je pogadja u grudi. Pucnjava je prestala. Boris je nekako uspeo da pobegne kroz zadnji izlaz kafića. Kad je video da je pogodio Kristinu, Marko brzo prilazi da joj pomogne. Pomoći nije bilo. Umrla mu je na rukama, sa zadnjim rečima:
- Marko, volim te.
Suze su same krenule na oči, ali nije bilo vremena za plakanje. Filip je bio na drugom kraju kafića, ranjen. Morao je njemu da pomogne, za Kristinu je već odavno bilo kasno.
- Filipe, kako si? Jesi li dobro?
- Jesam. - govoreći to sa bolnim izrazom lica.
- Možeš li da hodaš?
- Mogu.
- Hajdemo odavde, dok nije došla policija.
Ništa im nije pošlo za rukom te večeri. Boris je uspeo nekako da pobegne, Kristina je mrtva, ali u tom trenutku, na sreću, u kafiću je bio samo konobar, koji ih nije poznavao. Bežeći iz kafića u Markovim mislima bila je samo Kristina i njene poslednje reči. Mislio je u sebi: ““Nije moguće. Ni nje nema više. Ubio sam je. Ja sam kriv za njenu smrt. Zašto mi to radiš, Bože? Zar nije bilo dovoljno ono što se desilo Ivanu? Zašto si morao i nju da mi uzmeš?“”
Tu je svemu bio kraj. Onog trenutka kada je ispalio smrtonosni metak, kada je pogodio Kristinu, shvatio je i sam koliko je u stvari zaista voleo. Značila mu je previše. Ali je i nju izgubio, i ko zna koliko će još ljudi morati da strada da bi on ostvario svoju osvetu.